ИСТОРИЈА И НАСТАНАК БРАНИЧЕВСКЕ ЕПАРХИЈЕ

ИСТОРИЈА И НАСТАНАК БРАНИЧЕВСКЕ ЕПАРХИЈЕ

 


    Историја једне области зависи од услова у том крају, од догађаја у њему, и од потребе времена у коме област живи свој век.
Области Браничева, у коју спадају и Стиг, Млава, и Хомоље, као крајеви ове области било је суђено да одигра улогу кроз историју српске државе и цркве. Ова област у својој историји имала је своје напредовање и опадање, када је живот замирао у њој.
У овој књизи биће речи о историји Српске православне цркве, од прошлости до данас.

 

 

БРАНИЧЕВСКА ЕПАРХИЈА

(Име и простирање)

  
Теофиланта, у почетку једанаестог века именована је ова епархија као Моравска. Тек 1018 и 1020.године, цар Василије II Македонац, одлуком и својим повељама, даје јој назив Браничевска Епархија. То име задржала је кроз све ове векове и до данас. У старим писаним изворима до сада, а који су били доступни јавности као документ ова се епархија још само једном помиње као Браничевска, и то за време владавaине Деспота Стевана Лазаревића 1416.године. У црквеном погледу браничево као територија је много већа. У једанаестом веку ова се епархија простирала с обе стране Велике Мораве, од града Сталаћа до самог ушћа ове реке у Дунав, и од београдске области све до тимочке или видинске. У повељи византијског цара Василија II која датира из 1019,1020.године, Браничевска епархија је била у саставу У седмом веку у област Браничева, населили су се Словени. Словенско племе које се овде населило из извора писаних, које Латини називају "Предеценти", или Абодрити - Бодрићи. Сматраше да су Бодрићи били први становници ове области од насељавања Словена у ове просторе.
Што се тиче самог имена Браничево, оно је словенско. Име Браничево настало је од речи бранити, или бранич, или пак борити се.
У црквеном погледу Браничевска епископија је наследница Виминациумске митрополије. У деветом веку ова се Епархија звала Моравском. Одлуком Охридског архиепископа Охридске архиепископије. Ова повеља у свом садржају набраја сва места која припадају овој епархији: "Ке тон Епископон Вранитцис ис тин Вранитцан ке тон Моровис - кон ке тон Свентеромон ке тон Гронтсон, ке тон Дивисискон ке тон Истаагланган,ке тон Вродарискон клирикус 15 ке парикус 40.- т.ј.с. "Заповедамо да има епископ браничевски у Браничеву и у Моравску и у Свентеромону и у Гронши и у Дивисиску и у Истаагланги и у Бродариску 15 клирика и 40 меропаха." Имена из ове повеље на грчком језику говоре по тумачењу наших историчара као што је Станоје Станојевић, Новаковић, да се то односи на места. "Моравискон" требало би бити стари римски град Маргус на ушћу Мораве у Дунав, са десне стране где је сада село Кустар. Име Кустур долази од речи каструм, Константин Јиричек му даје име словенско - име Моравиште. Даље се ређају места с леве стране Мораве "Сфентеромон" које се налази на путу из Браничева и Моравска за Београд. То је старо Смедерево, које се по свом положају налазило нешто ниже од данашњег Смедерева. За назив места Гронтсон, Новаковић говори да је то стари "Грож", данашња Гружа. За Дивисискон не може се са сигурношћу тврдити, али тврдња се заснива на препоставци даје то манастир Дивостин, у близини Крагујевца. Име Истааглангана, исто Новаковић тврди, да је то данашњи град Сталаћ. За име Вродарискон, препоставке досежу у област између Ћуприје и Сталаћа на Морави. Како се касније у истраживању ишло даље, дошло се до сазнања да би то могао бити град Параћин. Многи истраживачи везују сам град Браничево, за област Ждрела и Млаве. Други га тражи по Браничевском повијарцу. Овај назив који се помиње као град, сматра се разореним у периоду, дванаестог века у борбама између Византије и Мађара, тако да се касније више и не помиње као град већ као област.        
Архиепископ Данило говори у свом времену да су се одметници "Дриман и Куделин" утврдили у држави земље браничевске у месту званом "Ждрело".

Кнез Лазар Хребељановић, у својој повељи 1380.године манастиру у Ждрелу браничевском (Горњаку), помиње област Браничева, а никако град са истим именом.
У речнику Вука Стефановића Караџића, област Браничево се налази, и назива се Пожаревачком нахијом. Простире се "од Мораве па даље до Поречке нахије, и од Омољске планине". У каснијем периоду област Браничево, се на карти из 1666. године, а у књизи Далмације ет Кроације либри секс, коју је написао Јоанис Луции, у издању Пранцфурти апуд Јоаннем Блаен ано МДЦЛXВИ-На IV карти(табула карта)ове књиге у самом углу на истоку Мораве, с десне стране између Дунава и Мораве, стоји написано у два реда Браницево. Оно по тој карти заузима простор између Мораве и Дунава, и граничи се Тимочком облашћу. Из ових писаних докумената можемо рећи да се област Браничева и Браничевске епархије у свом трајању и смањивала и повећавала, у оквиру Српске државе. Када је српска црква постала аутокефална године 1212, Браничевска епархија је била окрњена у свом јужном делу, јер је Свети Сава тај део потчинио епископији у Жичи. При крају тринаестог века територија браничевске епархије улази у састав српске државе и цркве.
Ова територија епархије је остала не измењена све до седамнаестог века, када надлежност над њом преузимају и администрирају као првом и другом епархијом митрополити Смедеревски и Жички.
У првој половини осамнаестог века, у свом извештају Егзарх Максим Ратковић извештава, да аустријском окупацијом ових крајева, епархија је подељена на три црквена подручја. Један део припада Београдској митрополији, други је потчињен Вршачком епископу, трећи најмањи владичанству пожаревачком. Тада је то Пожаревачко владинчанство заузимало малу територију, и заузимало варош Пожаревац и његове подручне цркве, поречку, мајданпечку, тршку, као и горњачку са парохијама. Како се на Србију а самим тим и на област Браничева надвио мрак и трајање потчињености под Турцима, укинута је Пећка патријаршија, и тада је судбина Српске цркве предата у руке Грка. Тада браничевском епархијом управљају Фанариотски београтски митрополити, као саставним делом београдске митрополије.
И даље браничевска област са Пожаревцем припада у црквеном погледу под Београд. То се задржава све до после светског рата, 1921 године. Тек 3 септембра 1921.године, по одлуци Светог архијерјског сабора у граду Београду, установљена је браничевска епархија са седиштем у вароши Пожаревцу, са целим подручјем које јој је историјски и припадало, а нешто касније јој придодате и Смедеревско протопрезвитерство.
На том сабору за првог њеног епископа по заслузи, за оснивање епархије изабран је Митрофан Рајић.
 

 

САМОСТАЛНОСТ СРПСКЕ ЦРКВЕ - БРАНИЧЕВСКА ЕПАРХИЈА УНУТАРЊЕ


    Како су Срби као народ по доласку на просторе данашње српске државе, одма примили хришћанску веру, а нису били уједињени потребно је било да се насеобине њихове, као области кроз време уједине у један народ и државу. Тада је црквено седиште за Србе, био Цариград односно Византија као моћно царство. У односе цркве почиње да уплиће своју доминацију и Рим. Такав утицај двеју моћних држава и религија, одражавао се на Србе, некад јаче, а почесто и слабије у отпору према њима. Године 1168 у Рашку област на престо долази велики жупан Стеван Немања. Како је био веома уман човек, он је одма на почетку своје владавине у овој области увидео да за напредак српског народа треба остварити два услова:
Први услов је био, уједињење српског народа у једну државу, а други услов да народ у тој држави утврди своју православну веру. Оба ова своја услова, овај мудри владалац у својој владавини и остварује.
Стеван Немања влада Србијом од (1168-1196)г, и велики део српских земаља видео је својим очима уједињен.

Своју љубав према својој православној вери овај владалац, доказао је тако што је подигао велики број својих задужбина, цркава. Хилендар, Студеницу, и друге мање задужбине. Пред крај свог овоземаљског живота на три године пред своју смрт, он ступа у монаство, и добива име Симеон. Тако је и умро у својој лаври Хилендару, 1199 године у 86 години старости.
Упоредо са својим оцем на ујидињењу Српског народа и саме цркве, ради  и Растко Немањић (Свети Сава), који одлази на Свету Гору где се постриже и добива монашко име Сава. Сава Немањић по смрти Симеона, његово тело преноси у Србију и сахрањује га у манастиру Студеници. Одма затим ради на ојачању српске државности. У том периоду у Србији настаде трвење око престола власти. Вукан удари на свог брата Стевана, и отима му престо.
У земљи српској услед буна и ратова настаде велика глад и пустош.
Сава својим доласком над мртвим телом свог оца мири завађену браћу, а сам Стеван поче зидати цркву Жичу.
Српска земља у том периоду беше нападнута од власелина и одметника бугарског Стреза. Сава одлази њему да би га убедио да одустане од зле намере и напада. Како је сам Стрез био охолан и самовољан не хтеде на Савин предлог пристати. На крају Сава му одлучно рече " И ми имамо коња и јунака, а Бог ће видети ко је крив ми или ти". И у самој ноћи иза тог државничког разговора деси се то да Стрез умре напрасно, тако да се у обе војске, у српској и бугарској веровало да га је Сава уклео. Одма затим Сава поче обучавати калуђере по нашим црквама да служе по начину богодслужења као у Светој Гори. Убрзо се враћа у Свету Гору, а затим одлази у Никеју грчком цару Тодору Ласкару, и патријарху Манојлу, како су у то време Латини заузели Цариград, те их предочи незгоду Српског народа. Тешко је било долазити чак у Никеју ради постављања епископ, те их замоли да за Србију поставе архиепископа,и да сами епископи у будуће бирају себи архијепископа. Цар и патријарх, ТЕОДОР И Манојло, прихватише Савин предлог, и олучише да Српска црква добије своју независност (аутокефалност).
Тако је 1219.године Српска Православна Црква постала самостална, по одлуци цара, и патрјарха њен први архиепископ постаје Сава Немањић.
На дан Спасовдана 1220. године, Сава је крунисао краљевском круном брата свога Стевана Првовенчаног у манастиру Жичи за краља Србије.
Стеван је као краљ уређивао државу, а Сава као архиепископ свом снагом радио на уређењу цркве, старао се о просвећивању и за напредак народа.
Браничевска епископија по самосталности Српске цркве, по одлуци Светог Саве бива потчињена десетој епископији са седиштем у Жичи. На самом крају тринаестог века, територија браничевске епархије, коначно улази у састав (целину) српске државе и цркве. У том периоду Србском државом влада Краљ бањски Милутин, и архиепископ Никодим, Српска црква у свом саставу има петнаест епископија, а браничевска епископија је по редоследу дванаеста.
Од краја тринаестог века па све до пропасти српске државе и падом Смедерева 1459.године под турску власт, Браничеве и браничевска епархија је њен стални део, чак улази у наслов српских владара тога доба.
У старом Хилендарском јеванђељу, стоји запис даје цар Душан Силни држао сву српску земљу заједно са облашћу Видина и целог Браничева. Писани документи тог времена сведоче да је на српском сабору 1313-1315.г. епископ браничевски Мојсија био учесник и представник поменуте епархије.
Када је српски престо преузео српски кнез Лазар Хребељановић, седиште и утицај државе, премешта се на север.Браничевска област и сама епископија узнапредују. Владавином Деспота Стевана Лазаревића, и Ђурђа Бранковића, ова област са свештенством подиже свој углед до митрополије. Препоставке се заснивају из писаних докупената да је то могло настати још 1346.године при самој прогласи Српске патријаршије, и тада се сви наши епископи називају митрополити. Како убрзо долази до измирења наше патријаршије са цариградском; 1375.године,овај назив се узима "митрополити" по грчком називу. Како у том времену није записано, или није сачувано имена браничевских митрополита из четрнајстог века. Касније године 1416, постоји тек податак да је по имену Венијамин био браничевски епископ.
Српски Деспот Ђурађ Бранковић, године 1434. наводи у свом личном запису име митрополита браничевског кир Саватије, са седиштем из Браничева у Смедереву.Истом је деспот поверио да ради на исправи и преводу са светогорцима на књизи "Лествице" према грчком оригиналу.Како је од године 1430, престоница Србије постала Смедерево,са сигурнушћу се доводи и мисао да је поменути митрополит Саватије пренео седиште митрополије у сам град Смедерево.У прилог овој тврдњи иде и податак да је по бегству деспота Ђурђа после 1439,налази се у његовој пратњи Смедеревски митрополит Атанасија.Тај исти митрополит дочекује долазак моштију Светог Луке,1453 године у Смедерево, а тиме је и истакнут и утицајан јерарх у државним пословима,на двору деспота Ђурђа.
Као саветник деспота Ђурђа он га прати на државничким путовањима по Европи Из свега изнетог у овом писанију може се закључити да се од тридесетих година и до средине петнаестог века може сматрати да је седиште митропло -лије премештало од Ждрела(Горњачког),Смедерева,па све до Пожаревца где је резодовао владика Јосиф Јоаникија,и Михајло,као и једно раздобље где се помиње владика Никодим са седиштем у Каони код Кучева.
 

 

ЕПИСКОПИ И МИТРОПОЛИТИ СА ТЕРИТОРИЈЕ ДАНАШЊЕ БРАНИЧЕВСКЕ ЕПАРХИЈЕ


У доба када су овим просторима владали Римљани,и када се хришћанство као вера и религија почело ширити, област данашње епархије се звала Горња Мезија.
У Горњој Мезији луч хришћанства продире веома рано, одма иза Миланског едикта(313)године,када је хришћанство као вера проглашено слободном.
Тадашњи главни град Горње Мезије,био је Виминацијум(данашњи Костолац),
који је постао митрополитско седиште. Када су се у седмом веку Словени доселили у ове крајеве,они су своје седише насеља уместо Виминацијума, назвали Браничеве, а садашња
епархија носи име Браничевска.
Ево имена јерарха са територије Виминациске из писаних докумената из римског доба.
Амнат, митрополит виминацијумски 343 година, потписан на помесном сабору у Сардици(Софија), Кирјак, митрополит мезијски 356 година, помиње се као поборник православља из Горње Мезије.
Зосим,епископ Хореум Маргија(Ћуприја),учесник на сабору у Сардици 343.г Имена митрополита поменутих у посланици папе Целестина 424. године,био је митрополит у Виминацијуму,то су Сапије, Павле, Етерналис, и Саватије. Како касније долази до великих напада од стране варвара на римску инперију долази до страдања римског града на северу Виминацијума.  Цар Лав, упућује писмо да му епископи саопште извештај о Халкидонском сабору одржаном 451.године,не спомињујући име епископа Горње Мезије. Почетком шестог века у Јустијановој повељи поново се помиње провинција Горња Мезија, тако да је после победе над Готима цар Јустинијан је понову обновио и изградио град Виминацијум, и тако да је он постао седиште епископа.
Тако у седмом веку на ове се просторе насељавају Словени, који доносе и ново име за ову област Браничево - Морава.
Словени именују своје епископе у епископији Браничевској-Моравској Агатон, епископ моравски, 879 година,седиште епархије у граду Браничеву.
Василије, епископ браничевски,у византиској повељи цара Василија II, година 1018, у то доба за браничево се воде борбе између Византинаца и Мађара и Бугара, тако да после једног одn,  ратова ову област узимају Бугари.
У тринаестом веку у другој половини, област браничева се припаја српској држави, тада државом влада краљ Милутин. Тадашњи епископи ове епархије су: Јаков, Порфирије, и Јоаникије, они су били епископи на трону браничевске епархије.
Доласком цара Душана на власт у Србији, област браничевске епархије, наслеђује епископ Мојсије, који је био и учесник на српском сабору 1315-1318.г.
Венијамин, архијепископ браничевски поменут је у богослужбеним књигама године 1416, од тадашњег савременика, као епископа, чувара богослузбених књига.



Саватије, митрополит смедеревски помиње се године 1434, и о њему је било речи у предходној грађи ове књиге, био је преводилац и исправак "Лествице". Атанасије, митрополит смедеревски помиње се у делу када се заједно са - деспотом Ђурђем повлачи испред најезде турака, који су тада попалили Смедерево, а све цркве у граду турци претварају у џамије.
Треба напоменути и овај податак везан за митрополита Атанасија, који на уговору сачињеном између деспота Ђурђа и Хуњадија 1451 године, поред печата и имена уговарача, стоји и име митрополита и његов печат, као знак да је био присутан приликом ових државничких, преговора, што потврђује једну активност црквено достојника и на пољу државничким.
Павле, митрополит смедеревски година 1531, тада је по паду Смедерева епархија потпала под Охридску ариехископију, када митрополит Павле води живу борбу против Охрида као центра цркве.
Тада долази до отцепљења Српске цркве од Охрида, и сабор охридски 1532.г, искључује из цркве митрополита Павла, са осталим епископима. Павле се устоличи на трону у Пећи. Тада на њега крете архиепископ Охридски Прохор, да га лично збаци са трона, али га Павле дочека и у сукобу Прохор бива ухваћен, и бачен у тамницу. Прохор се на лукав начин ослободи тамнице, и запути се лично у Цариград на суд султану. Тако да сабор у Охриду осуди митрополита Павла, као и друга три наша епископа, лесковаЧког, кратовског, и зворничког.
Доласком на епископски престо 1532 године епископ Теодосије, улази у спрегу са председништвом охридске археипоскопије и Прохором, и бива увучен као један од учесника који је донео одлуку о осуђивању предходног митрополита Павла. Они су између осталих осуда бацили и анатему на Павла, и остале епископе које је он хиротонисао, и свештенике и ђаконе, као и све вернике који траже молитве од Павла. Такав гест овог митрополита говори да су и тада у том времену постојали људи који су брзо падали под утицај других, а све зарад своје личне славе, положаја, и материјалне добити. Захарије, митрополит смедеревски налазио се на трону браничевске епископије 1557 године, у доба обновљене Пећке патријаршије, његово име као митроополита се помиње у једној старопечатној књиги "Цветни Триод", који је штампан у Мркшиној цркви 1556.г.која сведочи да је тада дошло и до саме обнове Пећке патријаршије.
Софроније, митрополит смедеревски помиње се године 1609, као учесник на сабору у Пећи. Сабор је започео 28 јуна 1609.године, и њиме је председавао патријарх српски Јован (1592-1614) године на трону патријарха. Митрополит Софроније је умро 22 новенбра 1615.године. Силвестар, митрополит смедеревски наследио је 1615 године на трону митрополита Софронија, и 1619 године у знак према свом предходнику, сам ограђује његов гроб.
Јосиф, епископ пожаревачки, преузима трон а долази из манастира Шишатовац где је био пострижен. Службеник књига која је штанпана 1616 године, беше забележено да је епикоп Јосиф 1627 године даривао ову књигу манастиру Шишатовац као свом манастиру из кога је дошао у пожаревачку епископију о Силвестар, митрополит смедеревски (ИИ) по сачуваном писаном податку овај митрополит се помиње године 1628, као дародавац једног јеванђеља манастиру Хилендару на Светој Гори, и његово се име доводи у везу са истим именом које је било на трону године 1619. Ова препоставка остаје за сада неразјашњена.
Никодим, митрополит смедеревски, и браничевски, име овог црквеног великодостојника везује се за годину 1667, наиме у селу Каона у близини Кучева, на развалинама цркве пронађен је један месингани печат 1841 године, на коме је угравиран натпис "Никодим митрополит Смедерева и Браничева" година 1667. Развалине се односе на цркву Св.Николе, у поменутом месту. Име овог митропол¬ита налази се уписано на страници једне рукописне књиге "Празничног минеја" који се сада чува у цркви у Крјеву, на њој пише да је митрополит узео ову књигу од лавре, и дао је на употребу варошком попу.



Михајло, митрополит смедеревски и жички за име овог јерарха везује се датум 25 јун 1682 године, где овај митрополит који се у месту Дубравица на Дунаву нашао склониште, од најезде турака који су у освајачком походу кренул на Беч. Што је још значајан податак који је везан за име овог црквенодостојника је и тај што се он помиње и као митрополит браничевски и жички.
По писању историчара претпоставке иду до тога да је жичка епархија тада била упражњена, и да је поменути Михајло њоме само администрирао. Овај митрополит остаје убележен и на странице једне књиге коју је понео из манастира "Преображења" из овчарско - кабларског, где је био у постети канонској у вршењу визитације.

Јоаникије митрополит пожаревачки за име овог великодостојника везана су два записа. Први се односи на књигу Пролог где се 1685 године потписао као митрополит пожаревачки. Други писани податак о овом јерарху говори следеће, година 1689, у посету Пожаревцу долази патријарх Арсеније III. Чарнојевић, њега сачекује и прима при епархији поменути митрополит
Јоаникије, овај сусрет остајте записан на страницама књиге и од стране самог патријарха, и митрополита. Овај сусрет је био дирљив, јер они иза тога одлазе у сеобу Срба, и велики део свештенства полази сањима.
Становништво због овог егзодуса у крајевима браничевске епархије остајте врло проређено.
Михајло, епископ београдски и пожаревачки за име овог јерарха везан је податак из извештаја егзарха Максима Ратковића из 1733.године. У том времену овим крајевима су владали аустријске власти. Границе владичанства пожаревачког биле су сужене, јер је област подељена између београдско карловачке митрополије и вршачке. Егзарх Ратковић, помиње овог митроплита као викара београдско - карловачке митрополије, а митрополита ппжаревачког са вароши Пожаревцем и поречком црквом, мајданпечком црквом, тршком и самом горњачком парохијом.
Герасим, (наименовани) епископ пожаревачки самим укидањем по други пут Пећке патријаршије године 1776, настаје период времена где српски народ и српска црква живе доста тешко, јер судбина цркве беше предата у руке грчке црквене јерархије, као саставним делом београдске митрополије.
Кнез Милош Обреновић, је после одласка фанариота, и добијањем "Хати Шерифа",када се могла печатити писма и отварати школе, и уређивати цркве, креће у уређење наше цркве, то настаје са 1830 годином. Тада за првог епископа пожаревачког бива изабран Герасим (Ђорђевић), који је до тога дана био настојатељ манастира Студенице. Његово хиротонисање је извршио митрополит Мелентије (Павловић) "за епископа пожаревачког 13. октобра 1831. године одмах по свом доласку из Крагујевца у Београд". Овај чин овог митрополита није никада заживео у правом смислу обављања дужности на браничевско пожаревачкој епископији, а све то из разлога, што епархија није тада била обновљена, а ни касније иза тога пуних 90 година.
 

 

ОБНАВЉАЊЕ ЕПАРХИЈЕ БРАНИЧЕВСКЕ

 

Страдање Србије и српског народа од разних завојевача, као прогон овог српског живља са његових прадедовских простора, и првих насеобина био је болан и тежак жиг који ће од задње сеобе под Патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, остати заувек урезан у област браничева и у његовој епархији. Са одласком последњег браничевског митрополита Јоаникија, преко Дунава, све је запустело, и епархија бива припојена митрополији београдској. Под овом јурисдикцијом ова наша епископија остаје читавих двеста година. Како су чести ратови вођени за ослобођење од традициналних завојевача, народ овога краја није ни једног тренутка испуштао из душе а и мисли своју веру, цркву, и тежњу да поново обнови границе своје епископије, и да се трон седиште устоличи у Пожаревцу. Тек по завршетку првог светског рата, и уједињењем у границе државности Србије у заједницу Срба Хрвата и Словенаца одмах затим у проглашењу Југославије, године 1921, долази до обнављања браничевске епископије.


На заседању Светог архијерјског сабора одржаног у Београду у периоду Од 17 до 30 августа 1921 године, између осталих одлука, а по препоруци комисије која је "била задужена да ради на обнављању нових епархија, долази до званичне одлуке сабора да се обнови и Браничевска епархија. Одлучено је,  обнавља се Браничевска епархија са седиштем у Пожаревцу, која би обухватала садашњи пожаревачки и стари ћупријски округ до реке Мораве. Ова одлука је заведена под бројем (АС - бр.54/921). На истом сабору у истом дану изабран је за првог епископа обновљене браничевске епархије, архимандрит Митрофан (Рајић) дотадашњи конзисторијални бележник епархије пакрачке. На ову одлуку Светог архијерејског сабора, народ браничевског краја, и околине испунио је срца и душу великом радошћу, јер жеља која је тињала у њима ето уз помоћ Господа Бога, и врха своје цркве бива решена. Сам дочек епископа Митрофана, беше срдачан и испуњен радошћу, и овај ће дан остати срећан до свог земаљског краја свих тадашњих верника, а светао лик Митрофана биће упамћен, обасипан са љубављу свих верних епархије браничевске. Епископ Митрофан је био искусан и духовно јак, јер је прошао кроз школу пакрачког владике Мирона, као његов лични секретар. Тако да тежина посла у обновљеној му, епархији бива много боље решив на пословима и задацима на који је наилазио око организационог рада. Један од првих задатака владике Митрофана, била је колико су услови на терену омогућавали, да се подижу нове богомоље, и обнављају порушене и ратовима, немаром запуштене. Наша епархија у том времену била је реде попуњена са објектима духовности(црквама).
Епархијском одлуком донетом 1924 године, и заведеном у регистар (Ц.Сбр.3л6 од 17/30 јануара 1924) покренута је акција за подизање нових храмова у епархији. За осам година свог председавања на трону браничевске епархије епископ Митрофан, је крунисао свој рад и обновио цркве, у манастиру Туману, црква у Миливи (ресава), у Костолцу, црква у Стрмостену, у селу Макце у Стигу, црква у Кобиљу, црква у селу Црквенац, у истом раздобљу започета је градњ зидања цркава у, Баре, Брежану, Баричу, Великом Поповићу (Деспотовац), селу Стењевцу, Великом Лаолу, Рибару у Хомољу, Бубушинцу, и Горњој Мутници. У истом периоду поред цркава зидају се и парохијски домови, за смештај свештеника, у местима седишта парохије. Тако да брзим неимарством ова епископија живи један нови и успешан живот. По готову што се у ове крајеве познате по великом броју монаштва у средњем веку и касније, поново враћају најпре монаси, а почиње да живи и сестринство монахиња по манастирима. Везано за име владике Митрофана, је и његов труд на покретању, Службеног весника Епархије браничевске, у облику свеске. У таквом часопису су тада а и касније штанпани, расписи, наређења, одлуке, препоруке за књиге, као и свештенички рад на теребу. Мукотрпан, и предан рад владику Митрофана су оптеретили и он у свом походу на још бољем раду, бива заустављен изненадно смрћу 24 јануара 1930 године. Пресече се једна нит која ће остати упамћена до данас као светла тачка у цркви православној.
 

 

АДМИНИСТРАТОРИ  И ЕПИСКОПИ ОБНОВЉЕНЕ БРАНИЧЕВСКЕ ЕПИСКОПИЈЕ


Митрофан, епископ браничевски његов рад као првог епископа описан је у претходном поглављу.
Димитрије, патријарх српске православне цркве, администратор браничевске епархије. Радио је веома кратко за епархију, око шест месеци јер јер убрзо преминуо, 6 априла 1930 године.
Јосиф,епископ битољски, ради као администратор браничевске епархије, око пола године јер одлази на нову дужност делегата у Русију.
Јован, др (Илић) епископ захумско херцеговачки, администратор браничевски а године 1931, бива изабран за епископа браничевског. У његовом раду, освећена је црква у селу Баре, у исто време Српска православна црква доноси свој устав (24 новембра 1931.г.) За име владике Јована везано је спровођење тог устава у цркви и на својој епархији. У периоду истом се покреће нови црквени часопс "Браничевски Весник", уместо "Службеног весника".


Владика Јован(ллић), у свом раду има и доста освећених цркава у епархији. Како је Сабор српске православне цркве на свом заседању јуна месеца 1933.г донео одлуку и Јована изабрао за епископа нишког, он прелази у нову епископију на нову дужност.
Венијамин (Таушановић), епископ браничевски, изабран на ову дужност на Светом архијерејском сабору јуна 1934 година, то тада је био на дужности епископа злетовско - струмичког. У том раздобљу долази до препорода у браничевској епархији, и наступа велика градња и обнова цркава (неимарство) Освећене су цркве новоподигнуте у Великом Лаолу, Добром Долу, БреЖану, селу Великом Поповцу 1936.г. Бубушинцу, Малом Орашју, Бистрици, Буровцу, Кленовнику, Мишјеновцу, Крушару, Ратару, Врбовцу, Гареву, Доњем Видову, Радинцу, Петријеву, Гложану, Стењевцу, Близнаку, Поповцу, и Седлару.
Владика Венијамин је био руски и грчки васпитаник, и волео је црквена богослужења, особито она која се ретко где служе. Као на пример, литургија св.ап.Јакова, или на Велики четвртак служено је "Умивање ногу", или као Што је урађено у Пожаревцу за време његово у цркви, за време великог водоосвећења, пуштана су испред цркве велика јата белих голубова, да круже над тргом где је народ био на водоосвећењу окупио. Посебно ће остати упавћени духовни концерти у дане славе Светога Саве, када је говорио и велики ум Српске цркве владика Николај Велимировић, и други знаменити посланици из црквеног, духовног живота Србије.
Треба напоменути да је за време рада владике Венијамина, у браничевској епрхији основан први женски манастир у Нимнику године 1936. Године 1940, подигнута је велика репрезатативна зграда Епископије, у коју на жалос цркве, и целог народа није никада била и усељена епископија. Јер је одлуком после рата уз недоречене чињенице узета и остала је у рукама војске све до данас, а вероватно и до свог постојања. Манастир Туман 1939 године добива свој манастирски конак кога освећује владика Венијамин, Штанпају се мале иконице, крстићи се израдују, мисионари, и све се то дели верном народу браничевске епархије. Године 1940, штампа се популарни календар "Браничево" чак у 30.000 примерака и дели се црквама унутар епархије, а намесници и свештенство народу своме. Долази рат, и све се ово прекида у активностима које су биле попримиле ток преображаја код верника у народу овог краја.
У епархију под налетом страхота рата долази мноштво свештенства, и калуђере из других епархија, и сви они налазе уточиште у овој епархији, као што су учинили руски свештеници под налетом црвене армије 1917. године када се овде за свакад снебивају и отпочињу нови живот и рад у српској земљи и цркви. У епархији уопериоду 1941-1945 година основани су избеглички домови , манастирска шума је посечена за огрев болница. После рата доласком нове власти црква и свештенство живе свој тежак живот, поготову што нова власт жели да усади у народ нову идеју, да нема Бога, да треба веровати у новог идола "Тита", и тако се живот у цркви полако гаси. Како се ово зло догодило оно је у себи посејало семе сатане. Светла тачка није никада напуштала чистоту црквених отаца, и малобројних верника који су преживели сва искушења и зверства рата. Такви пастири српске православне цркве започињу нови рад, "као птица феникс из пепела ничу нови свешетици и нова дела". Године 1952, умире преосвећени владика Венијамин, за време заседања Светог архијерјског сабора,у Београду.
У току истог заседања за новог епископа браничевске епархије изабран је дотадашњи номинални епископ будимски Хризостом (Војиновић).
Хризостом  (Војиновић) епископ браничевски, је четврти епископ обновљене епархије браничевске. Он је пред собом имао тежак и мукотрпан посао у раду епархије у периоду после ратне обнове унутар цркве и на терену. Највећу пажњу и рад епископ Хризостом је усмерио на то да се црквена организација одржи, и окрепи за даљи рад. Обновљене су многе цркве, и манастири, побољшан је и рад и живот свештеника у сеоским срединама. Издавачка делатност, и штанпање књижица са историјатом цркава, као и са духовном тематиком је видно заживела у току рада епископа Хризостома. Епископију и манастире у њој посећују и други епископи из других средина. Морал и хришћанска вера код парохијана у овом периоду постиже завидне резултате. На крају ово време епископа Хризостома је епоха рада и успеха.


                      

Додатне информације

© 2017 www.vaznesenje.rs. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.