СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИР «СВЕТОГ НИКОЛАЈА» "РУКУМИЈА"

 

Српски православни манастир «светог Николаја» "Рукумија"



Manastir Rukumija slika 1Српски православни манастир  "Рукумија", је црква која  је посвећена Светом Николи. Манастир је смештен повише села Брадарца, на левој обали реке Млаве. Налази се на  једном оцедном месту испод Сопота. Сам пут до цркве је за сада меке подлоге, такорећи  земљан, у кишним данима се теже стиже до самог манастира. До манастира постоји и други пут са друге стране брда, који долази од пута Костолац - Пожаревац и скреће улево према манастиру, тај  пут  је за сада меке подлоге; оба пута нису асфалтирана. Првобитни настанак некадашње цркве, која је била посвећена "Светом Вазнесењу", и  по народном предању везана  је за култ сестре Јелице, из песме "Бог ником дужан не остаје" која  је остала у народу овог подручја до данас. Писани историјски подаци о настанку првобитне цркве су оскудни и често контрадикторни. У Раваничкој повељи из 1381.г. се  помиње село Рукумија, које кнез Лазар Хребељановић, даје својој задужбини цркви Раваници. Како се  такав податак налази уписан, може се закључитити да манастира тада није било под тим именом, већ се може узети даје у тој близини била каква болница за смештај старих људи.

Следећи  податак указује да настанак самог имена "Рукумија" није историски везан за легенду сестре Јелице. Године 1467, само осам година после пада Деспотовине, у турским пописима становништва у Браничеву се  види да се манастир Рукумија не помиње за плаћање пореза, већ само село Рукумија са 22 куће - живе  главе.Manastir Rukumija slika 2 Из изнетог се може  закључити да је манастир тада био запустео, или се налазио уписан под именом  "Гориље". Такви писани подаци су за сада недовољно проучени, и остаје да се кроз време и сама археолошка истраживања терена где се сада налази манастир докаже  време настанка, као и ктиторство  првобитне  цркве. Сви хронлчари из претходних  векова су на свој начин  оставили  писани траг о  настанку и животу манастира Рукумије, али  је најачи сачуван податак, остао везан за страдање сестре Јелице, коју су браћа растргла коњима, и на месту падања њене  руке, у  време кнеза Лазара настаје црква Рукумија. Овакав обичај жртвовања људских бића је  распрострањен  не  само код нашег народа, већ и код других народа. Сличан пример се  помиње и у Египту, када у миту о богу Озирису, који  је  био у сукобу са својим братом, кога је најпре брат Сет, заробио и затворио у сандук, који баца у Нил, а касније  када тело Озириса проналази његова жена Изида спаавши га. Сет поново мучи брата, и на крају његово тело распарчава на комаде, и разбацује  га по целом Египту. Први  званични писани помен о самој цркви  "Рукумији, настаје у  првој половини XVIII  века, тачније 1733.године, из  пера егзарха београдске митрополије Максима Ратковића, и тада  је црква била посвећена "Вазнесењу Господњем", док је данас  црква  посвећена  "Светом Николи". Rastrzanje sestre JeliceВеома значајне  податке  о  манастиру Рукумији, даје и М.Ћ. Милићевић који наводи, о нуријама, и  црквама, и манастирима у Србији из периода  1730 – 1736.године да у саставу садашње браничевске епархије помиње и  парохију  Рукумијску са сто домова, Споменик Академије 1900. М. Ћ. Милићевић. По црквеним извештајима из 1733 – 1734. године, стоји податак да је тадашњи манастир Рукумија, био један од најсиромашнијих манастира, и најбеднијег изгледа и стања у  овом делу Србије. На црквеном - народном сабору који је одржан у Сремским Карловцима 1735. године, помиње  се  податак, да је  један од бираних црквених депутата, цркву су  представљали окружни  протојереји, игумани, био је поред старешина горњачког, и витовничког игумана и игуман манастира Рукумије. Душан Ј. Поповић: Србија и Београд, Бгд. 1951. г. стр 45.  Димитрије, Манастир Рукумију  је због учествовања његових братства у догађајима првог српског устанка 1804. године, био порушен до самих темеља од стране Турака, после саме пропасти устанка 181З. године.Stari ikonostas u Rukumiji О првобитном манастиру доносим цео извештај егзарха Максима Ратковића  из 1733/34. године: Манастир Рукумија храм «Вазнесенија Христовог». Црквени дувари су од камена, покривена је црепом, има једно звоно. У олтару  је трпеза од камена, а покрови су од картуна немачка. Има два чирака. Еванђеље  је     московско, лепо, литургија српска штанпа а антимис у цркви  је  од господина митрополита Мојсија, и његовом је руком освештан. Црква има  један чирак, од дрвета, путир и дискос и звездица су  од  калаја, дарци од богасије црвене. Споља на предворју, икона на десној страни три, а са друге две  иконе. Црква има три кандила. Старих икона разних има 10 Црквених књига има, Саборник србски, а други московски, минеј општи московски, триод посни српска штанпа, припрата женска здање од дрвета. На стени има натпис страшни суд, и гробница светога Мартирија синајита. Игуман у цркви  је Димитрије родом из села Смолинца, рукоположен од стране патријарха Калиника Песким. У манастиру  је духовник Висарион Рукумијски. У  манастиру је и монах Гаврил родом из Влашке. Манастир има своје покретно  имање, један казан манастирски, сасуде винске - две каце  по десет хиљада ока. Имање  манастирско  је виноград од 16 мотика и хардове има два по 20 хакова, као  и три ћелије око манастира.
 

 

Манастир «Рукумија» на темељима векова



Sveti izvor u manastiru RukumijaИз писаних  података, у  предходном    одељку се види да нема чврстих историјско доказаних  података, о ктитору, времену подизања манастира, и сама грађевина до свог рушења често је  била    црква без братства, и била је парохијска црква. Милош Обреновић српски кнез, је обновио на старим темељима цркву манастира Рукумије 1825. године, и посветио је  празнику «Светог Николе»      јер  је  то била крсна слава његове породице, и  заштитник фамилије Обреновић. Да је црква само обновљена - поново озидана сведочи и «медуза» из римског доба која је узидана испод самог кордонског венца на југозападном делу  јужног зида цркве. Намеће се  питање зашто ова римска    сполија није узизидана у ниже делове  зида. Сви ови докази, наводе на то да је књаз Милош, само обновио цркву Рукумију, а не изнова подигао. У  прилог овоме  иде  податак да је црква порушена  после пропасти Првог устанка, и да до њене обнове 1825. године, није прошло много  времена. Црква је вероватно била запаљена, и да су кров и дрвена конструкција страдали, док су зидови од камена,  али и они нису остали цели, већ су делимично страдали. Црква  је зидана од обрађеног и ломљеног камена. Дужина цркве износи  12,5 метар, ширина 7,5 м, а дубина источне  апсиде  износи 1м. Висина саме  цркве са кровом  је  9 метара. Кров цркве је на две  воде и покривен  је црепом. На самом крову цркве су два крста.  Данашња црква има  једноставну форму, сама црква  је једнобродне основе, са припратом на западној, и полукружној апсиди на источној страни. Сама црква је правоугаоне основе. Зидови саме цркве су доста високи и достижу висину до 6 метара, зидани од ломљеног камена у кречном малтеру. Сви зидови цркве су дересовани, осим зида на  западној страни који је споља омалтерисан малтером. Дебљина зидова цркве износи око  90  сантиметра. Црква нема куполу, ни звоник, нити певничких апсида. Црква је до средине ХX века имала своје потпорне зидове, који су уклоњени, а црква је утегнута металним затегама у  горњем делу, тако су саме пукотине на цркви у  зидовима за сада саниране. Довратници на западном порталу урађени су од лепо тесаних камених блокова. Полукружни надвратник  је урађен и украшен плитко клесаном флоралном орнаментиком, која је доста складна и лепа али  је сама услед честих    кречења доста испуцена. На цркви се налазе двоја врата, једна су на западном, а друга на северном зиду. Сама  висина врата је око 2 метра, а њене ширине  су око 90 сантиметра. Изнад  западног  портала, се налази ниша са полукружним завршетком обима 120 x 70 сантиметра, и у  њој  је  сада смештена икона  "Св Николаја"  патрона цркве. Изнад ове нише налази се још једно мање удубљење  правоугаоног облика у којој  је  била смештена икона у  овом случају  заштитника села. Сада се ту налази осликан лик Исуса Христа, који је насао приликом обнове живописа током  1994. године. У  зиду цркве на  југозападном делу доста високо је зидана римска столија са приказом "медузе''.    Само  су  ивичњаци, довратници, и делови око прозора од обрађеног камена, меког  званог сига.  Споља су  зидови равни, без икаквих испуста, и декора. Симс цркве је од обрађеног камена сиге, као и венац који се протеже дужином зидова. Испод овог каменог венца, су друга два венца од опеке узидани у цик – цак,  њих  предваја трећи венац од опеке равно положен. Симсови су на источној и  западној страни замалтерисани. На јужној страни цркве су два мања прозора са каменим надвратницима и слепом нишом изнад њих, који су уоквирени у камене полукруге. На источној страни  је олтарска апсида, чији омотач износи 7,5 м, висине, 3 метра на истој апсиди су видљиве пукотине које су  заливене цементним малтером. Са северне стране цркве су по два мања прозора са гвозденим шипкама. Унутрашњост цркве је без класичне поделе на припрату, лађу и олтар. А по два пиластра стуба са леве и десне стране означавају поделу, док олтар је одвојен трећим паром стубова. Стари иконостас у цркви Рукумији, је  изузетно леп, и као старина  је  веома важан. Иконостас је  од  дрвета са лепо  профилисаним стубићима и изрезбареним колонетама, као  и самим  пољима  између  икона. Стари  иконостас  су радили мајстори, браћа Илија и Милија Марковић из Пожаревца 1852.године. Сам иконостас је био у три нивоа, док је у четвртом реду    изрезбарени крст. Иконе су биле на дрвету сликане уљаним бојама. Овај иконостас је био до средине 1994.године, када је уклоњен и на његово место постављен нови иконостас, који је урађен од ораховине, и он је резбарен. Иконе на иконостасу су рађене у нововизантијском стилу, у техници уља на дрвету са позлатом. Иконе је радио руски сликар Александар Точилов, иконостас је у три нивоа. Првобитни живопис у цркви  је  радио 1829.г, молер Јања. Данашњи живопис у цркви   је урадио монах Наум Андрић 1971.г.који је  живопис бесплатно урадио и поклонио  га братству манастира. Техника фреско сликања је "ал секо" на сувом малтеру. Живопис је доста страдао у  пожару 1978.г. Тај живопис је заслугом данашњег игумана Смеона, и браничевског епископа Игњатија 1994.г, рестауриран а оштећења ретуширана.


Чишћење  и  ретуширање фреско сликања урадио  је  руски    фрескописац Александар Точилов.  У самој унутрашњости манастира Рукумије, је  смештена гробница преподобног Мартирија, која  је  несумњиво највећа вредност. Гроб  је преподобног  пустињака који   је  овде и живео. Гроб  је  величине   1,40 х  60 х  50  сантиметра, и  протеже се дужином  јужног  зида, од  првог  пиластра ка  западу. Изнад гроба у ниши,у зиду приказан  је лик преподобног Мартирија у испосничкој кукуљици. Поред гроба се налазе још неколико икона као и крст од сребра. Овде наилазимо и на икону  на којој пише  назив "света Јелица". Црква има своју "плаштаницу" која  је  старијег доба, као и  Дарохранилицу од дрвета у олтару. Манастир има своју  звонару која  је  подигнута по средини северног  зида у  порти.  Звонара  је дужине  4 м, ширине 4 м,а  висине  око 6 метра. Зидана  је  од  чврстог материјала, и у њој сада звоне четири  звона. Манастир чува доста старих богослужбених књига, које и данас  користи на светим литургијама. Из  записа хроничара може се   закључити да је манастир у  периоду 1874. године, служио као парохиска црква, као и мнеого касније, између два светска рата. И после обнављања епархије браничевске Рукумија је  била само манастир по имену, без монашког братства и живота, само парохиска црква. Године 1953. ову неугодну традицију, прекинла је одлука на предлог епископа браничевског господина Хризостома, и црква  је  проглашена за женски општежитељни манастир. Недостатак обрадивог имања, и немаштина у средствима  за опстанак били су тешки моменти овог манастира. Такве тешкоће  каследило   је  и братство  из 1958. г. на челу  са тадашшим игуманом Савом - Огњановићем. Овај вредни игуман, са малобројним сестринством, и својим великим радом, и трудом верујућег народа подиже   1962.г. конак, инпозантно здање, са приземљем и спратом, који има 25  одељења. Дом  је дужине 25 метара,  а широк 8 метара, у њему  су  смештене, ћелије за братство, кухиња, трепезарија, радионице. Цела порта је ограђена бетонском оградом, а сада је обновљен  зид и велика манастирска капија која осликава синбол манастира.
Манастир у свом поседу има  земљишни фонд, обрадивог  земљишта,  један хехтар шуме  и  младе око 9 хектара. Поред конака, у порти су  подигнуте и економске зграде. Године  1995. обележена  је стоседамдесетогодишњица обнове манастира Рукумије. Почетком деведесетих година XX  века, трудом манастирског братства, и побожног народа, обновљена је звонара и подигнут крст на њој рестауриран  је и сам манастир, како у спољашности, тако  и у свом унутрашњем делу - фреске  на зидовима цркве. Цео труд на овом подухвату, припада вредном игуману Симеону, и верном народу, уз благослов епископа Игњатија Браничевског. У вишевековно ј историји манастира Рукумије, могу се издвојити три  значајна периода: први период  је везан  за време  самог  подизања цркве  све до Првог српског устанка, и њеног рушења; други  период  је  је  везан  за њену  обнову од стране кнеза Милоша Обреновића; трећи период  је после другог светског рата када  је  обновљено манастирско устројство, и последњу деценију XX  века, када манастир достиже свој највећи процват. Сам манастир у новије  време је имао потешкоћа, када је рудник угља из Костолца хтео да се манастир измести са садашње локације, и тада  је последњих година осме деценије XХ века,  била тешка по манастир, и уз велики труд и залагање преминулог игумана Саве и садашњег игумана Симеона, конплекс са самим манастиром остао на истом месту.
 

 

Свештенство и црквена општина


Манастир Рукумија, служио је као  парохиска црква  парохије  костолачке до 1922.г. а брадарачке све до 1927.г, на њој су служили следећи свештеници: 1.Димитрије Николић, парох костолачки  1864 - 69. г.   2.Стеван Д. Николић, парох костолачки 1869 - 1891.г. ,З.Христивоје  Нешић, парох  брадарачки 1874. г. 4. Димитрије Нешић, парох брадарачки  1874 – 1890.г. 5.Грујица Павловић, парох костолачки, 1891 - 1897. г. 6.Владимир Стевановић, парох костолачки, 1897 – 1911.г.  7.Христивоје  Јовановић, парох  костолачки  1911 – 1922 - 1936. г.  8.Аврам Љешевић, парох  брадарачки. 9.Никола Милић, парох  брадарачки.  10. Владимир Зуковић, парох брадарачки. Пословима црквене имовине  пре доношења    устава С.П.Ц.  1931.г, управљали су свештеници уз   помоћ црквених  тутора. Црквени  тутори  при цркви Рукумији у том раздобљу су били: Љубомир Станковић, Драгутин Цвејић, и Никола Савић, сви из парохије  брадарачке. Данас  имовином манастира Рукумије  рукује братство, односно игуман манастира Симеон.
 

 

Братство манастира – сестринство од његове обнове до данас


Игуман Сава Огњановић, 1958 -1991.г.  Настојатељица Ангелина Илић  1959 – 1977.г. Монахиња    Марија Станковић  1960 - 1982. г. Искушеница Станка Милосављевић  1967. г. Монах Игњатије Манојловић, 1968. умро је касније  и сахрањен на манастирском гробљу.
Данас манастиром Рукумија, управља игуман Симеон - у манастиру је  и  монахиња Атанасија, као и монах Сава и искушеник Милоје  Ђорђевић, монах Сава – Васић, искушеница Вера Јанковић.
 

 

Манастирско гробље


У самој манастирској порти постоји манастирско гробље - некрополе, у њима су сахрањени монаси, свештеници, и монахиње манастира. Гробље броји 14 гробова. Гробље је смештено у   југоисточном делу порте. Гробови су лоцирани од  југоистока ка севереистоку. Надгробни споменици су израђени од камена, у крстоликом облику, има их и у облику  пирамиде. По броју сахрањених само  један гроб  припада цивилном лицу - детету, три гроба су мирским свештеницима, шест гробова су  гробови  монаха, док пет гробова припада умрлим монахињама.
Хронолошки најстарији   споменик  је из  1867. године, припада  монахињи Меланији док  је  најмлађи споменик  монахиње Аристине из 1996. г. Сам  комлекс споменика је поређан у два реда у  првом реду има пет споменика а у другом су сахрањени оталих девет  гробова. Манастирско гробље се одржава и чисто је.
 

 

Лековити извори у близини манастира Рукумија


У самој близини манастира Рукумија, постоје два извора, за које  народ овог
краја сматра да су лековити: Предање народа оба извора везује за култ, самог
страдања сестре Јелице. Један од извора носи назив  «Редуша» и он  је од
стране  народа много  посећенији, овај извор истиче  из самог корена храста.
Некада се  народ на овом извору купао, како  је  посећеност била велика, често се
чекало на купање, и умивање, по редовима је  и сам извор добио  име «Редуша».
Други извор лековите  воде  је  «Јеринац», и он  је мање  посећиван, с обзиром да се
изнад самог извора налази савремено сеоско гробље Брадарачко. У новије доба на
извору «Редуша», је направљена  чесма, и од тада се верујући народ, умива, и пије
воду из њега, као и квасе болна места на телу.  Чесма над извором  је  настала    
почетком ХХ века.

Кoришћена грађа и литература за писање о манастиру Рукумија - Стиг
1. Истраживачки  рад аутора Радета М. Обрадовића 2001, и 2002.г.
2. Казивања о манастиру, њеног старешине оца Симеона 2001.г.
З. Водич манастира - штампана краћа историја цркве - М. Рукумија.
4. Рукумија и Брадача - Душан Д. Миатошевић - Смедерво 1971.Кг.
З. Српски Православни Манастир Рукумија - Млађан Цуњак, Н. Музеј Пожаревац 1996.г.
4. Опис Манастира у Србији - Јосиф Веселић - Београд 1874.г.
5. Историја Српске Цркве - Чеда Марјановић књ.1Веоград 1926.г.
6. Православна Српска Црква у Књажевству Србији - Михајло Јовановић - Бееград
године 1874.
7. Попис Цркава у Средњевековкој Србији - М.А.Цурковић - Скопље 1938.г.

Додатне информације

© 2017 www.vaznesenje.rs. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.