НОВОПОДИГНУТА ЦРКВА «СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ» У РАШАНЦУ
Село Рашанац
се налази на брдској коси, на обалама Рашаначког потока, и реке Млаве. Само насеље је у једном свом делу збијеног типа, док у другом делу расутог типа. Село се целом својом северном страном пружа према Сти
гу. Са источне стране села, су брда Великог и Малог Љубња. Само село је раскршће путева који повезују Стиг, Мораву и Хомоље. Само језгро села се налази источно од пута Пожаревац - Петровац, док река Млава протиче западно од села. Висови који окружују село Рашанац су Кулмеа 261.м, Приод 242. м, Бело Поље 194.м. Надморска висина села гравитира од 100 до 242 м. Површина атара Рашанца је 1902 хектара. Прво помињање села датира из 1467. године, у турском попису, под именом "Рашанци" у Ждрелу са 36 куће, и 2 воденице. Тимар је Сефера роба Карађозоовог. У другом попису Смедеревског Санџаката из 1540/42.г, село је имало 37 кућа. Под именом Рашанци село се помиње и 1820. године, када има 78, кућа.
Сада село Рашанац има око 340 домова, са 1250 становника. Становништво овог села је Српске националности, са "влашким живљем". Село је данас напредно. Рашанац има осморазредну школу која је првобитно саграђена 1865.г. Дом културе, здравстену станицу, пошту, земљорадничку задругу, продавнице, пољопривредне апотеке, ветеринарску амбуланту. Пазарни дан на пијаци у Рашанцу је Недеља. Домаћинства у селу добијају воду из сопствених бунара. Поред села постоје остаци старих насеобина, од праисторије, рима, и средњег века. Насеље винчанске културе постоји на локалитету "Обљеж".Антички остаци насеља су у локалитету "Рит", као и на потесу атара "Лак". Средњевековна гробља су лоцирана на потесу "Морминц", и "Каменолом". Црква је изграђена, а њена градња је започета 1992.г. Заветина у селу је "Света Тројица".
СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИР - ЦРКВА "УСПЕНИЈА СВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ" ВИТОВНИЦА
СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИР - ЦРКВА "УСПЕНИЈА СВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ" ВИТОВНИЦА
Манастир Витовница се налази на северо-истоку од вароши Петровац на Млави. Налази се са десне стране пута Петровац-Кучево, скретање за село Витовницу. Црква је смештена на југоисточном изворском рукавцу реке Витовнице, лежи на једној кречњачкој стени под високим "Штубиком" 95б метара високим. У народу и по расутим записима стоји да је ктитор манастира Српски краљ Милутин. Настанак саме цркве се везује за 1289-1291. годину. Историјски записи говоре да је у то доба уједињена војска краљева и браће Милутина и Драгутина однела војну победу над одметнутим бугарским бољарима Дрманом и Куделином, који су били утврђени у свом седишту у Горњачком Ждрелу. После овакве победе и повратка ове области под власт краља Драгутина и Милутина, настаје и сам манастир Витовница. По записима у једном периоду средњег века манастир Витовница је био метох манастиру Ждрелу-Горњаку.
Манастир је у прошлим временима носио имена Вителница, Витеоница, Витаоница,и сада Витовница. На првобитном темељу, и на порушеним остацима, сама црква је дозиђивана два пута, у ранијим вековима. Треће дозиђивање саме цркве је настало 185б. године, у време игумана хаџи-Стефана, који је уједно и обновитељ манастира Витовнице. Црква је зидана од камена са гашеним кречним малтером, и са врло мало опеке која није сложена у редове зида. Црква по стилу градитељства припада српско-византијској градњи.. Основа цркве је крст, са израженим олтарским и певничким апсидама. На самој дозиданој припрати је четворострани звоник.
ЦРКВА " СВЕТОГ АПОСТОЛА ТОМЕ" У БОЖЕВЦУ
1. Божевачка парохија
2. Црква св Апостола Томе
3. Гробље у селу и споменици на њему
6. Заветине и Литије
7. Парохијски дом
Божевац
је велико стишко село, некада је било варошица и седиште општине. Село се налази на југоисточном делу Стига. Писани подаци казују да је село 1540/42. године, бројало 9 домова, подаци датирају из турског пописа Смедеревског Саџаката. У каснијем периоду, у попису које су извршиле аустријске власти 1733. године, село је бројало 11 домова. По историјским записима село Божевац су у 15.и 16 веку населили и основали група досељеника са Косова, а сам назив селу дат је вероватно по надалеко познатом "косовском божуру".
Ово стишко насеље имало је свој велики развој, те је тако, марта месеца 1896. г. проглашено варошицом, за време владавине књаза Михајла Обреновића. Ово место је центар трговине, и занатства, на простору Стига - области којој припада.
СВЕТИ СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИР БРАДАЧА
СВЕТИ СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИР БРАДАЧА
На подручју црљеначко-кулске парохије, у атару села Куле, налази се обновљени манастир Брадача. Црква манастира Брадача, саграђена је на мањој заравни, која је смештена између два потока, испод брда Кожух. Црква је од најближег села Куле удаљена неколико километра, макадамским путем. Сам простор око манастира је сав живописан, обрастао у букову и храстову шуму. У непосредној близини саме цркне по оближњим заравнима мештани гаје винову лозу - винограде. Црква је посвећена празнику "Благовестима". На садашњој локацији је била саграђена и првобитна црква у средњем веку. Историски писани, и сачувани подаци о овој цркви до данас су веома оскудни. Црква је била у рушевинама више од 250.г. По предању, овај манастир је везан за култ страдања сестрв Јелице, из народне епске песме "Бог ником дужан не остаје". По том народном предању на месту где је пала брада Јеличина, саграђен је манастир Брадача. Овај догађај је везан за кнеза Лазара, и збио се око 1385.године. Народ овог краја у Стигу чува предање да се тај немио догађај одиграо на дан "Светог Илије" поменуте године. Сам чин страдања је био у дому властелина Павла Радића, који је био кнежев властелин на овим просторима. Сам кнез Лазар је проласком овим крајем свратио до двора Павловог, јер је хтео да се увери у оно што се у народу живо препричавало.
Павла је срео као пустињака сав је био зарастао у густу браду, једва га кнез препозна, и у разговору је сазнао о страдању сестре Јелице, и њеном растрзању коњма за репове, низ "стишко поље". Павле се покајнички кајао за страдање тако да је најпре настала црква Заова, а одмах затим настају манастир Брадача, Рукумија, Сестрољин, и култна места са капелама, "Панарија". Најстарији помен који је сачуван до данас, у писаној форми, потиче из половине 16. века, Поред овог записа на самој књизи постоје још два записа. Данас се та књига чува у Пећкој Патријаршији, запис је регистован под бројем 7.023 и смештен је у манастирској библиотеци. Јосиф Веселић у својој књизи: Опис манастира у Србији, тврди да је Брадача, исто као и Решковица, само метох манастира Витовнице. /Бгд 1867.г.стр 105/. И многи други хроничари, као М.Милићевић 1874. г,и сам Јоаким Вујић нешто раније 1825. године, наводе да је манастир порушен, и да само зидине цркве сведоче о његовом постанку, да је то недело настало од Турака. Тешко је било наћи одговор због чега се чекало више од два и по века да би се црква - манастир обновио тек у смирај ХХ века. Све до 1968.г. нису забележени покушаји његове обнове. Тај први покушај обнове од самог Епископа Хризостома, и тадашњег свештеника кулског Душана Николића, са одбором верника је пропао.
